"Недеља на базену у Кигалију", Жил Куртманш. О томе како су једни људи систематски истребљивали друге људе. Скупљам снагу за последњих неколико страна. Много је страшно. У предговору, између осталог, пише: „Неки читаоци ће ми замерити да сам сувише пустио машти на вољу у неким сценама насиља и злочина. Грдно се варају.“
А почела сам да читам и „
Пола жутог сунца“ - о подели Нигерије и грађанском рату који је уследио.
Мораћу под хитно опет да нађем неку необавезну „летњу“ будалаштину, ово је сувише мучно.
Да, пре тога сам, са уживањем, прочитала „
Штимер клавира“. И ту има и колониста и колонизованих (овог пута мало давнија историја, Бурма), и рата и ружнога, али су заиста разне ствари - од оних о „одбрани националних интереса“ Британије, Француске и других (засноване на документима, фино критиковане), преко прича о локалној традицији, географији, фауни, флори и народној медицини, до издаје и шпијунирања (чисто „да се деси нешто на концерту“) - на крајње спретан начин испреплетане. Сам опис путовања главног лика од Лондона до одредишта, на крајњем истоку тадашње Бурме, траје - али занимљиво.
Аутор је, иначе, завршио прво биологију, па медицину, и радио у Мјанмару (?) - што се лепо види из начина на који је описао ствари које му јесу блиске и заиста познате. Наравно, до детаља је описан и процес оправке и штимовања несретног клавира из наслова. Списак коришћене историјске грађе и техничке литературе на крају књиге је забрињавајуће дуг кад се прочита и чињеница да је човек у тренутку писања свега тога имао 24 године. Скроз је симпатична књига. Успут сам, наравно, на нету налазила градове и храмове који се помињу, и читаву сликовницу себи направила. Баш је било добро.