Сјајна тема!
Није баш згодна ствар предшколску децу оптерећивати двама писмима. Ту није у питању меморисање имена за одређене објекте/појмове, већ ментално баратање двама кодовима, чије су јединице (гласови, речи, реченице) деци потпуно стране. Дакле, она се прво морају научити функционисању система језика и писма, при чему је споредно које је то писмо. А савладавање једног непознатог система у два кода свакако смањује могућност пуног усвајања иједног од њих. (Ту нема лаког прекључивања као код усвајања два језика.) Не говорим, дакле, о умећу именовања слова ћирилице и латинице (срицању), него о могућности шчитавања на два писма и разумевања прочитаног. То је веома тешко. Већина предшколске деце у томе не би била успешна и већина васпитача не би умела у томе да их подстиче.
Оба писма (или само латиницу?) раде у Монтесори вртићима, али наопако: по енглеском моделу. Деца словне комбинације уче као слике, меморишу запис речи нпр. пас, слон, мама. Не баве се уопште гласовима, што је за фонолошко писмо као наше потпуно бесмислено.
У другим вртићима би требало да осим графомоторичких вежби (које би, опет, требале да се изводе и пре 5-6. године) раде и вежбе гласовне анализе и синтезе, што је најбитнији предуслов за читање. Али колико знам, многи васпитачи се баве и словима: моделују их од разних материјала, углавном по собама имају излепљене азбуке и сл. Наравно, све на ћирилици, јер је тако правно регулисано.
Е сад, то да ли латиници треба дати првенство у редоследу учења није само практично питање. Тиме се шаље и порука о ставу, културном усмерењу, идентитету и сл. Неозбиљно би било да држава којој је званично писмо ћирилица – не говорим само о везаности за традицију него о опредељењу, добром или лошем, утемељеном у свим законима – да̑ такву предност латиници. То би било као да званично инсистира на целовитости територије, а из уџбеника географије избаци Косово уз образложење да ће се о томе учити кад ђаци буду могли да разумеју то сложено питање.
Што се тиче окружења за учење, деци су први вид симболичког кодирања налик писму – сликовнице. Слика представља догађај из приче, као што ће касније то представљати записана реченица итд. Утолико су деца везана за књиге, махом штампане на ћирилици, и из њих потиче писменост (кодирање, смер читања, механизми разумевања прочитаног…). Цртани филмови су синхронизовани, паметни уређаји су (макар у мом окружењу) на енглеском, а ко држи на српском, тај може – ако неће да збуњује дете – да држи и на ћирилици. Јавни натписи су, ипак, најчешће латинички.