>>Mod. Uklonjen odgovor na lični komentar.<<
Дакле, Клајн и Стевановић говоре о В. = Н. само код страних имена на к, г, х, али ЈА (што пише и горе: да имаМ, биХ га звао), иако регуларно деклинирам све именице, немам осећај за вокатив с језички израженим наставком. Чак и добро адаптирана имена Николај, Андреј не штимају ми у вокативу (Ни̏кола̄ју, А̏ндре̄ју!). Код имена и ђене-ђене, али код презимена је разумљиво што немамо осећај за било шта сем оних на -ић и -а, јер их просто не срећемо. Зато придевска презимена на -ин, -ов, између осталог, имају дублетно В. = Н.