Како немају везе? Правопис, дакле, једнако третира спојеве иа, ие, иу и ии. У једним случајевима се доследно пише — у изузецима (иако, Миа, шиити) се доследно не пише. Ни по чему Мии није недопустивије од Миа.
Експлицитно-неексплицитно, сламка за спасавање. Тако ја могу да кажем да Правопис није навео како се пише антиинфламаторни (иако јесте антиинфлацијски), те стога „могу и морам“ да убацим ту ј, не обазирући се на то што је и ту у питању спој префикса и основе, као што је код Ми-а, Ми-и реч о споју основе и наставка на чијим су рубовима вокали међу којима се редовно мора писати ј.
Најпре судимо „у духу“ правила која даје Правопис. На знање и „стручни осећај“ прелазимо ако је П противречан. А ја сам реаговао не на знање, него на опште термине језичка култура, укус, утисак, рогобатност, под које се данас гурају све врсте језичког игнорантства. Нема ничег рогобатног, неукусног, накарадног у Мии(н), бар не више него у Миа.