Kao što bih čekao ozeblo sunce da je sad zima i mrak?
Да.
Чекам (нешто) као [што бих зими чекао] озебло сунце. Мада се ово „зими“ може и избацити, јер озеблог сунца и нема осим током зиме.
Не знам са чиме да упоредим. Можда са
чекам те као маренду, што би требало да буде
чекам те као што бих, да сам на одслужењу војног рока и да сам гладан након слабог доручка и изморен раним устајањем, вежбањем и јутарњом обуком, чекао 20-минутни предах и нешто слатко. Немамо само чекати нешто као озебло сунце, имамо и
требаш ми као озебло сунце,
нема те ко озеблог сунца / ко озебло сунце (неправилно).
Ако је неправилност, чуди ме толика распрострањеност те неправилности. Прилично је бизарно да се ова изрека користи на целом локалитету Србије, БиХ, Хрватске и Црне Горе, а ниједан крај и ниједан дијалект у 4 стандардна језика на овом простору нема ову изреку у, наводно, правилном облику, већ и у Србији, и у Хрватској, и у Српској/ФБиХ, и у Црној Гори „писмени“ људи исправљају криве Дрине и друге у говору. А додатни проблем је и то што не могу ни сами да се усагласе да ли треба „као озебао сунце“ или „као озеблог сунце“.
При том, ако се заиста ради о неправилности, далеко ми је „логичније“ (ако се овде уопште може позивати на логику) да треба „озеблог сунце“ и да је изворна изрека гласила „обрадовало ме је као озеблог сунце“, где се некако оно Г изгубило, а изрека се проширила на конструкције чекам нешто као…, треба ми нешто као…, нема нечега као… Опет, у мом говору је
озебло сунце синоним за очекивано сунце, сунце које треба, јер се од сунца углавном склања и оно се избегава. Током пар месеци је сунце пријатно и њему се радује, а једино током оних студених месеци је преко потребно, за њим се очајава и жудно се чека, зато ми тај израз и има смисла. Не знам.