Артикулација је исто што и изговор, па не може нешто бити лако за изговор а изван уобичајених артикулација. Са фонетске стране облицима на
-ложе не може се ставити замерка.
на то, поред осталог, утиче извесна асоцијативност на сличне склопове, односно гласовне саставе у којима није извршена слично преобликовање суфикса
Какви би то склопови били?
осећамо као умањивање значаја (као да у нашој подсвести "звучна" занимања: педагог, психолог, андрагог, социолог, биолог, кардиолог, физиолог, гинеколог, … доживљавају својеврсну дисквалификацију у вокативу).
А како то не умањујемо значај тим занимањима када кажемо
педагози, психолози, биолози? Зашто нас то не подсећа на грчки или шпански?
Nigde nije ni rečeno da su na osnovu dogovora i ličnih preferencija doneta pravopisna pravila
Али правописна правила се управо тако доносе.
Takodje, ukoliko sve imenice na log dobijaju nastavak že, kako bi glasio vokativ imenica nalog, razlog? Menjanje imenica u vokativu uz glasovne promene zaista ponekad ima tu čuvenu rogobatnost (npr. duh-duše). U ovim slučajevima se gubi i prvobitno značenje reči.
Када би појмови које именице
разлог, налог означавају били живи, дозивали бисмо их са
разложе, наложе. У црквеној литератури ћеш срести једино облик
Ду̏ше (за Светог Духа).
Стичем утисак да за оно што „nikada nis(i) čula da se na taj način upotrebljava“ или ти је „takav oblik i čudan“ ти одбацујеш и уопштаваш своје осећање. ОК, вероватно би један део говорника рекао
господине психолог или
господине психологу или га из бојазни (слабе језичке културе?) никако не би ословио, али то не значи да треба укидати вокативе
психоложе, педагоже, биоложе, душе.
У Корпусу српског језика имају четири примера за вокатив на
-оложе:
астроложе (Миланковић:
Кроз васиону векове),
филоложе (Политикин Културни додатак),
теоложе, астроложе (превод Потоцки:
Рукопис нађен у Сарагоси).
Na ovom forumu sam takodje pročitala konverzaciju o deklinaciji reči stranog porekla
,,Srpski (za hrvatski ne znam) ima tendenciju da PRILAGODI reči stranog porekla svom sistemu, kako u gramatičkom, tako i u svakom drugom smislu, kako bi ta reč prirodnije izgledala i zvučala u srpskom."
То, ако си добро разумела, управо значи да именицу страног порекла на
-г треба мењати као домаћу такву именицу, те да би у српском „природније изгледало и звучало“
психолог-психолога-психологу-психоложе-психолози него да та реч уопште нема деклинацију.
Вокатив од Фарук би требало да буде Фаруче, зар не? Не Фарук.
Страна имена на
-к, -г, -х одавно имају допуштен и облик једнак номинативу. (Мада је мени сасвим ОК
Фаруче.)