0 корисника и 1 гост прегледају ову тему.
Шоми, Станојчић и Стевановић за -з предвиђају -у. (Клајн не помиње ни у граматици ни у РЈН.)ЕДИТ: Клајн у СЈП даје Французу. Дакле, није правило да -з има -е.
Па ако је Фра̏нцӯзу, онда је и Па̏рӣзу. (За разлику од, нпр., ви̏те̄же, где имамо дубинско г.)
Најзад, решење наше муке око витешки, умногом је дала Оли када је упоредила витез са кнез, где имамо исто то з по пореклу. Потражио сам етимологију на Хрватском језичном порталу (Скок ми није баш доступан), и тамо пише:Цитатprasl. *vitędzь (rus. vítjaz’, češ. vítěz) ← germ. *wiking- (stisland. víkingr: ratnik, viking)Нећу улазити у то колико је веза са германским викинг сувисла, али чим се види руски и чешки лик те речи, јасно је да је прасловенски облик добро реконструисан. Дакле, то прасл. *vitędzь морало је трећом палатализацијом настати од *vitęgъ, а та је именица у време након прве палатализације у вокативу сигурно гласила *vitęže, док јој се придев, ако није касније настао по аналогији, сигурно морао градити овако: *vitęg- + -ьskъjь > *vitęžьskъjь (претпостављам да се и у старим споменицима може наћи витѧжьскыи или нешто слично). Добро, назал је прешао у е, редуковано и испред ј је дало -ски (са дугим и), а даље је лако: витежски > витешски > витешки.(Заиста не знам како ми је могла промаћи сличност са кнез, а нарочито вокатив на -же, који је код свих других именица на -з без палатализације. Што је промакло мени, и није страшно, а што је промакло Клајну [он то у РЈН, како сам већ цитирао, сврстава у аналошке појаве], већ је озбиљнија ствар.)
prasl. *vitędzь (rus. vítjaz’, češ. vítěz) ← germ. *wiking- (stisland. víkingr: ratnik, viking)
Па ено и неког Переза ја на другој теми ослових са Перезе. Перезу… не знам, не звучи ми.