Сур значи ’сив, пепељаст; блед’, па верујем да то одговара на многа питања. Суро може бити и време, у зн. ’тмурно, тушто’.
Ево и извода из РМС: „су̑р, су́ра, су́ро 1. а. који је боје олова или пепела, пепељастосив, сив: ~ камење, сури облаци, суре војничке кабанице. — У необичном задовољству севаху му суре очи. Јакш. Ђ. Бијела села украј сињег мора, ко галеби на хридинам сурим. Фран. 6. натуштен, тмуран (о времену и временским појавама). — И сама природа . . . у суре јесење дане плаче. Скерл. Јутро је. Суро, шкуро, шкиљаво, слинаво. Крл. в. сиров, груб. — Оца ми је жао. Он је човек сур и мрк и тешко сноси сиротињу. Сек. 2. безередан, једноличан; суморан. — Његови флуидни, лепи стихови утичу на жене . . . теше их за ране које грубости живота задају, дају боје сурим егзистенцијама. Скерл. Кад ти порастеш биће на свету за све људе места и рада, разведриће им се судбина сура. Макс.“
Порекло није докраја разјашњено: неки аутори (Миклошич) доводе овај придев у везу с итал. придевом soro ’сив’, али Петар Скок побија та тумачења (каже да се Миклошичевом противи географија), међутим не даје коначан суд. Углавном се мисли да је арио-алтајско порекло, а реч се јавља само у јужнослов. језицима.