Не разумем зашто би сељак, или неко већ без школе био сиромашан духом. Сиромашан духом ја видим то на овај начин: Неко је тужан, није причљив, сав је тугљив, никакав, ништа га се не тиче и не дотиче га, само животари, не уме ни да се насмеје јер нема воље (вољу?) за тим. Некако црпи добру енергију, а не иде ни негативна енергија из њега, не иде заправо ништа. Нити је у стању да насмеје некога.
Богат духом: живахан, срећан, опуштен, причљув, насмејан, прича вицеве, гледа све са ведрије стране, сви га воле…
Неко верује у Бога па је богат духом, неко верује али је сиромашан духом. Неко не верује, а богат је духом, односно сиромашан, па онда било да су то сиромашни или богати…
Па има и оних који су задовољни собом, да, себични су, али су по мени тааааааако сиромашног духа да ми је просто тешко да их гледам. Више ми дође да су празни али пуни злобе, препотентности, наааајпаметнији, најсрећнији и бла бла бла.. И још када крену са причом о Богу, цркви, како они редовно иду, придржавају се свега, посте (мислим се.. пост није дијета, очисти мисли, не понашај се тако безобразно и не хвали се на сва уста како си наајбољи хришћанин).. А и нису нешто богати, нити сиромашни, некако онако.. пролазе месец.
А опет има и оних који су богати, раде вредно, спремни да причају са онима нижима од себе по образовању, култури, изражавању, и чега све не. А занимљиво је да ти људи иду викендом код својих на селу или уопштено имају нешто на селу и иду копају, раде и не стиде се тога! Верују у Бога па су опет богати духом, по мени. А знају више од мене, видели више од мене, са много људи причају, друже се а сви су они на неким функцијама.
То све иде од особе до особе. Нема везе сиромашство, богатсво, веровање или не веровање у Бога. Него само да ли је та особа пала под утицај лоше стране или не. Чега је та особа жељна и да ли је спремна да гази све да би то добила не хајући да ли је то лепо, добро, исправно и слично. И нека су те неке особе све богате духом у смислу веселе, разигране, насмејане, свезнајуће и тра ла ла.. Али су празне у срцу, пуне похлепе. Тако и са неким сиромашним, весели, богати духом, али празни у срцу, пуни похлепе.
За сељаке је увек било да смо ми глупи. Али сваки пут када бих погледала… Имали смо веће проблеме од неких из града. Можда се нисмо нервирали око система образовања али јесмо око система за наводњавање, путеве, како прехранити пордицу, па ти дође неко назови стручњак и сад ће да ти објашњава неке ствари а мотику у руке није узео нити пробао систем па да види шта иде, шта не иде. Тако да свако мучи своју муку. Срећни су они који не дозвољавају другима да им се мешају у живот, они који препознају праве пријатеље, који имају праве и исправне родитеље, који добро одлучују, воде се срцем и растерећеним умом и не дозволе да их страх одведе на погрешан пут, кој иизаберу праве ствари, праву особу поред себе и онда иде срећа јер све се ради правилно и буде баш то то. Оно право, срећно и испуњено.