Pobogu, Džo, ne radi se o čoveku na nekom forumu, nego se radi o ustaljenoj praksi koja proizilazi iz situacije kad se treba odlučiti šta je važnije, pristojan prevod koji se može izložiti u dovoljno dugom vremenu da se može pročitati, ili jedno pravilo pravopisa koje uopšte ne doprinosi prevodu! Crta zauzima više mesta, zato se zamenjuje crticom. SVAKAKO je bitnije da mi stane reč i prevod izgleda kako treba nego da mi stoji pravopisno pravilna crta s belinom!
Ako treba da bitam između te dve stvari, SVAKAKO da ću da izaberem crticu.
1. Одакле излази да превод није пристојан ако имаш једно словно место мање? (Колико је процената случајева где је једно словно место битно? 1%, 2%, 3%?)
2. Ко одређује које правописно правило треба да се поштује а које не?
Замерам теби и Шомију што сте узели улоге арбитра: „Да, да, овде је то оправдано“, а сутра ћете за други пример рећи: „Не, овде се не сме кршити Правопис“. Само упућујем на ту недоследност.
Pravopis treba poštovati, ali ne po svaku cenu. Ovde bi cena bila previše visoka, a dobitak previše zanemarljiv.
Опет субјективно.
Ništa ne fali ni crtici bez prostora.
А онда када неко на
Ми би дошли стави аргумент како му не би стало
Ми бисмо дошли, јер 95% Срба не разликује
би/бисмо, као што не разликује црту од цртице, треба да се сложимо и с тим?
Ne znam u kom svetu živiš, ali u Srbiji titlove ne odobrava nikakav lektor. Radi se brzo i oslanja se na znanje i veštinu prevodioca jer se nema vremena za razvlačenje. Jedan prevodilac prevodi po dva do tri filma nedeljno, ili pet, šest epizoda nedeljno, sve zavisi od količine teksta. Prevedeš kući, onda odeš u TV stanicu, i tamo istitluješ. I tako dalje. To je tako bilo i čisto sumnjam da je sad bolje, može da bude samo još gore. Takođe ni u svetu nema nikakvog lektora. I ovde sam prevodila, doduše za sinhronizaciju, nisam pisala titlove, i to je daleko lakše, jer ne treba da vodiš računa o dužini titlova, ali ipak ne treba da preteruješ, jer i dalje postoji ograničenje u vremenu. Ali lektore nisam imala ni u Srbiji, ni u Španiji.
А ја не знам што мислиш да боље од мене знаш где и како у Србији раде лектори. Ја сам реаговао на Шомијеву утопијску представу о некаквој лекторској пракси, која ми је крајње сумњива, као и теби.
Зашто се ово не би посматрало као рецимо преношење неког регионалног говора у књизи када се користе некњижевне речи или неправописна решења, а не као својевољан одабир правописних решења која ће се поштовати?
Зато што је то свесни уметнички поступак и оправдање налази само у томе. Употреба цртице не тиче се уметности.
Хајде да видимо да ли је заиста цртица економичнија од црте. …
А ко је спорио да је економичнија? Кажем да није однос 4 : 0, него 1 : 0, а ти ми на то одговараш примером са четири црте! Колико имаш таквих титлова у филму?
А можемо у доказном поступку против легитимне црте користити и овакав „вероватни“ пример:
Хоћеш? -Не? -Сигурно? -Не.
-Сто посто? -Не. -ОК. -ОК.
— Хоћеш? — Не? — Сигурно? — Не.
— Сто посто? — Не. — ОК. — ОК.
Слажем се да је црта визуелно пуно боље решење, али оваква је преводилачка пракса, чак и на ХРТ-у, где и лектори прегледају и чак супотписују преводе. На РТС-у, који заиста упошљава добре преводиоце, решавају ово повећим размаком између саговорника, али ипак користе примакнуту цртицу и то само кад се мења саговорник.
Па? Овамо се хватамо за свако словце из Правописа или Клајна, а сад ћемо рећи: „Ма нема везе, лектори ваљда најбоље знају“ (они исти лектори за које Бруни каже да не постоје). Колико смо пута само расправљали како они обављају свој посао.