Апстрактне именице начелно немају вокатив, осим кад се персонификују или употребе у апострофи. О онима на -с једва да има помена у нашим граматикама, нешто их је више на -з, за које се дају примери: 1) кнеже, витеже, 2), Французу, Енглезу, 3) баксузе (тако и Деда Мразе).
Што се тиче -с, РСЈ, на пример, даје псу и псе — овај први облик је вероватно чешћи због пејоративности (уп. кретену, морону, дебилу спрам очекиваних облика на -е).
Видим да се отворила ова тема и драго ми је због тога, јер и сам имам доста нерешених дилема. У уџбенику "Граматика српског језика" Живојина Станојчића и Љубомира Поповића о вокативу једнине именица мушког рода пише да се наставак
-е додаје на именице чија се основа завршава ненепчаним и задњонепчаним сугласником, да је наставак
-у код именица чија се основа завршава предњонепчаним сугласником, а да код именица чија се основа завршава на
р или на предњонепчане сугласнике
ч,
ж,
ш имамо дублетне облике, тј. и наставак
-у и наставак
-е. Такође, стоје следеће напомене:
1. Задњонепчани сугласници
к,
г,
х мењају се својим палаталним алтернантима
ч,
ж,
ш, а сугласници
ц,
з предњонепчаним сугласницима
ч,
ж (ту се наводе примери
кнез-кнеже,
витез-витеже).
2. Код неких одомаћених имена јавља се наставак
-e, али се углавном, ради избегавања гласовних промена, вокатив страних имена поклапа с номинативом или гради додавањем наставка
-у, при чему се предност да је облику номинатива.
3. Неке именице на
р имају само наставак
-е, док неке именице на
ц,
з имају само наставак
-у (наводи се пример
Французу).
4. Именице на
-(а)к (
а је у загради, јер је у питању непостојано
а) имају само наставак
-у уколико се испред непостојаног
a налазе сугласници
ч,
ћ,
т,
д,
с,
з,
ш,
ж5. Неке именице домаћег порекла имаће вокатив једнак номинативу (нпр.
тетак,
братац и сл).
Није наведена могућност да се иза
-з некад не врши палатализација (нпр. код
баксузе и
Деда Мразе), као ни то да се јављају облици
псу,
кретену,
морону,
дебилу.
Моје издање ове књиге је из 2008. године, па не знам да ли су од тада нешто мењали, али морам да се сложим с Џоом (J o e) да се због пејоративности у свакодневном разговору никада неће чути облици
кретене,
мороне и
дебиле, па би они можда требали да постану нормирани.
Одвратно ми је (
) када видим неоправдану употребу номинатива уместо вокатива у нашим (српским) речима (нпр. ако се неко презива
Јовић и обрате му се са
Господине Јовић). Вокатив треба неговати и не дозволити му да оде у заборав, па молим стручњаке да додају сва правила која постоје о грађењу овог падежа, а нисам их овде написао.
за остало процените сами:
бас, џамбас, ирвас, алас, Арбанас, Настас, горостас, Херкулес, Нарцис, ордонанс, Логос, командос, наркос, Ерос, пајтос, Марс, Индус, Хиндус, анонимус, Рус, Белорус, вирус.
Ако бисмо стриктно гледали ова правила која сам навео, вокативи свих ових именица на
с били би с наставком
-е, зар не?