"Граматичка логика ће свакако, као касније и теологија, да закључи да није само име оно које има свој лик, већ да га има и именовање, али ће тај лик именовања за њу имати смисао само у повезивању одвојеног смисла, наиме, само у тврдњи да у језичком исказу именовање има свој лик једино онда када се стави код имена, односно, када се различито стави, тј. растави од имена.
. . .
Уистину, филолошка граматика не познаје смисао језика којим би именовање у језичком исказу изложила истовремено као име, те се она само филолошки домишља када, на примјер, показује да је етимолошко значење митолошких или теолошких имена изведено из њиховог придјевског као именујућег смисла, али при томе, она не може да пронађе и разлог зашто су придјеви и престали да имају свој истовремени смисао имена."
- Мишо Кулић, Језик прије језика; 5. Тајна именовања, стр. 257-258; (НИГП Калеком, Београд, 2003)