Добро, то за Шиптаре је нешто сасвим другачије. Причали смо о томе раније нашироко, али ако се сумира:
1. Назив „Шиптар“ није био спонтан. Није природно настао, плански је кроз (комунистичке) државне институције и медије уведен, наметнут и форсиран као обавезан, а у циљу афирмације албанске националне заједнице и јачања братства и јединства. Мада би требало да гласи „Шћиптар“, са ћ, али ајде.
2. Тек након неколико деценија интензивне употребе, исто тако се неко у држави „досети“ да је тај израз одједном увредљив. Албанска заједница не да није била афирмисана нити постала живи део југословенског пројекта, него су предрасуде према њој још више ојачале. Томе је, наравно, помогла и грубост и субјективна ружноћа саме речи, наспрам милозвучнијег Албанац. Створена је ситуација где је много људи гајило негативне емоције према Албанцима, што је новом званичном имену „Шиптар“ само додавало погрднији контекст.
3. Одједном имамо ситуацију где је реч „Шиптар“ стављена ван употребе и где ју је иста она држава која ју је створила и наметала у име братства и јединства, одједном прогласила за увредљиву и увела нову коју до тада и није много људи користило, „Албанац“. Као резултат, добили смо збуњену масу и на српској и на албанској страни која више не зна шта је увредљиво, а шта није. Знају само да се међусобно не воле, а када ти неко ко те мрзи каже „како си леп и паметан“, и то може бити схваћено као увреда јер претпостављамо да се највероватније ради о сарказму.
4. Са друге стране, негативне предрасуде према црнцима нису толико изражене. Напротив, гаје се јаке симпатије: солидарност према потлаченом, израбљује их држава која је код нас увек важила за негативца, симпатије према несврстанима итд. У Србији расна свест не постоји, национална је прејака. Сви наши непријатељи кроз историју, поготово новију, су белци, чак наши сродници из исте етно-лингвистичке групације. А опет, у Србији црнаца нема, тако да и евентуални расизам који мора постојати, нема где да се радикално испољи. Такође, реч „црнац“ не означава народност, већ једну широку групу сачињену од мноштва народности и читавих група народа. Као резултат имамо то да су чак и неке речи, оригинално смишљене при преводу као увредљиве речи за људе црне расе, изгубиле своју пежоративност јер се не употребљавају у увредљивом контексту. Црња је постало тепање за црнца. Чамуга и чамуган – жаргонске речи којима се придаје посебан тип уличног респекта. А контекст је ту често најбитнији – у одговарајућем контексту и реч Србин може бити увредљива. У Хрватској и ФБиХ чак и реч четник.
Друга би прича била да заиста имамо бројну црначку популацију. Сасвим је могуће да оваква слика не би владала када бисмо је имали (нпр. и симпатије према Кинезима су биле много веће пре него што су се заиста појавили, као људи од крви и меса који желе да живе и раде овде), али је ипак немамо.