Preuzimanje reči iz stranih jezika u novim kontekstima je sasvim normalna stvar.
Kada ja, seljak sa Dinare, dođem na Facebook, koji je na engleskom (verovatno je bio na engleskom pre no što se pojavio prevod na srpski), i kada tamo naučim neki sasvim novi koncept „kliknuti na dugme Like /lajk/ da kažem kako mi se sviđa slika, da obznanim kako sam je video, ili što god“, najnormalnija stvar (u svakom jeziku) jeste da se uz novi koncept prihvati i gotova reč koja ga označava (u ovom slučaju lajk), i da se ona potom uklapa u jezički sistem (a da se uklapa, vidimo po tome što postaje morfološki produktivna: sad ja sâm, seljak sa Dinare, pravim i konjugiram glagol lajkovati).
Ideja da ću ja, seljak sa Dinare, kada dođem na Facebook i na njemu naučim novi koncept koji se tamo zove /lajk/, umesto da naučim i prilagodim novu reč, i to je to, reći: „Aha, to je Like na engleskom, a daj da vidim kako bi to moglo da se prevede na moj jezik“, izuzetno je neprirodna i takvo što ne događa se u ljudskim jezicima. Događa se u preskriptivističkim obznanama, u standardnim jezicima čiji lingvisti neguju purističku tradiciju. (Pa kažu: „Ajde, molim vas, dečki, nemojte vi više da govorite tako kako svi govorite, nego uzmite, ljubimo vas, ovu dobru, divnu reč što smo vam je mi kovali, kovali, kovali, pa vam ju lepo sakovali u zamenu za — puj to! — prljavu tuđicu.“ Ali mi nismo takvi, zar ne?)
I to je tako bilo i sa turskim i sa nemačkim i sa francuskim, pa i sad je sa engleskim. Besmisleno je optuživati ljude za pomodarstvo zbog toga što samo rade po onome što im je prosto usađeno u psihu. Vidim nešto novo što se zove tako i tako — naučim to novo u paketu sa njegovim zvanjem; kako ću drugačije?