Проблем је у томе што је један део метафора (а неки научници тврде да то важи за све) настао метонимијом, тј. на основу блискости појмова. Кад кажемо Он је лав у значењу ’храбар човек’, ми смо свакако употребили метафору, јер појмови храбар човек и лав не потичу из истог домена стварности. Међутим, веза између храбрости и лава јесте метонимијска.
Тако је и с високим мишљењем: то је метафора, будући да физичка висина и мишљење немају додирних тачака (већина метафора и настаје на релацији конкретно–апстрактно), али из физичког искуства знамо да је оно што је добро, позитивно, повољно обично горе, високо (метонимија), па је то мотивација за ту метафору. Ни прека опасност није физички прека, некривудава, него непосредна, па је и ту у питању метафора. Ко каже да је метафора?