Стевановић је нешто слично (метафоричне синтагме попут мреже првог мрака, млеко месечине) назвао ескпликативним генитивом: „Појам означен управним делом синтагме … у ствари је слика добивена у свести … говорника“; „Генитивом се означава појам од којег слика потиче; он је несумњиво аблативног карактера“.
А ово твоје је заправо однос хиперонимије: понос је врста осећања, сналажење у простору је врста способности. Разлика је од Стевановићевих примера у томе што не важи однос сличности него идентификације, условне (а и сама метафора је поистовећивање по сличности: Први мрак је мрежа, Месечина је млеко итд.). Вероватно су наши савремени синтактичари описали овај генитив, треба потражити.
