Добро, Тома и Сава су надимци од Тома и Сава, док су изворна имена Тома и Сава, то је елементарна ствар и јасно је као дан.
У суштини, испада да се слажемо по питању тога да Фрањо може бити пореклом деривирано име, да се данас деклинира као такво, да собом носи призвук локалног деривираног имена и да је у нашу литературу ушло по инерцији, чињеницом да људи са којима смо градили заједнички књижевни језик, а који данас немамо, имају св. Фрању Асишког и ред фрањеваца, само не по томе да ли те ситнице сметају томе да то име данас функционише као српска варијанта латинског имена Franciscus, без икаквих конотација, јер имамо Фрања (или Фрању?) Асишког ког прописују приручници из српскохрватског периода.
Само што бих ипак рекао да је духу нашег језика доследније називање римских папа што изворнијим варијантама њихових имена. Тако имамо да је у савременом језику, чак и црквеном, традиционални папа Григорије и григоријански календар, постао наизменично папа Грегор и папа Гргур, а календар грегоријански. Па и малочас поменути папа Бенедикт није био папа Венедикт. И код нас имамо сличну праксу, па иако је Свети Ђорђе, иако је Ђурђевдан, ретко ћемо за неког грчког или руског епископа или патријарха рећи епископ Ђорђе, него ћемо радије рећи епископ Георгије. С тим у вези, мислим да би примереније било папа Франциско, а варијанту папа Фрања оставити за присније контексте и сензационалистичке новинске наслове и више са тим не бих гњавио на овој теми. Вероватно бих исто такво мишљење имао у корист варијанте Лео наспрам варијанте Лав, да је папа узео то име, иако не бих дирао светог Лава, папу римског, нити византијске цареве са тим именом.